Подела сугласника по звучности

Већ знаш да се сви гласови у нашем језику, у зависности од тога да ли при њиховом изговору гласне жице трепере или не, деле на звучне и безвучне.

Звучни сугласници су они сугласници при при чијем су изговору гласне жице затегнуте и трепере, док су при изговору безвучних сугласника оне опуштене и не трепере.

У српском језику постоји седам парова звучних и безвучних сугласника, док три безвучна сугласника немају своје звучне парњаке.

Звучне сугласнике ћеш лакше упамтити ако научиш следећу реченицу, чија почетна слова речи дају звучне сугласнике:

Баба грди деду: „Ђаволе живи, зашто џангризаш?”


Када су у питању безвучни сугласници, за њихово лакше памћење може ти помоћи
следећа реченица, у којој су они обележени почетним словима сваке речи:

Пера каже Томи: „Ћути, што се често хвалиш фирмираним ципелама?”

Преосталих осам звучних сугласника (М, Љ, Р, В, Ј, Л, Н, Њ), као што ти је већ познато, називају се сонанти или гласници.

Сонанте ћеш најлакше запамтити уз помоћ реченице у којој ове гласове представљају
почетна слова сваке речи:

Многи људи радо воле јести лубенице на њиви.

Разлику у звучности сугласника можеш уочити ако наизменично изговараш пар који чини звучни и безвучни сугласник, на пример Б и П. Стави длан на врат да боље осетиш треперење гласних жицa.

Пробај да шапнеш глас Б. Видећеш да шапутањем звучних сугласника добијеш њихове безвучне парњаке.

Схваташ да, док шапућеш, гласне жице не трепере и стога не осећаш вибрације. Ово можеш проверити и тако што ћеш ставити руку на грло (у нивоу гркљана), а затим једну исту реч изговорити наглас, па шапатом.