Живот у доба Немањића

У доба када су Немањићи владали Србијом, није било много великих градова, а становништво је претежно живело на селу.

Најбогатији су били владари, који су имали највише земље и који су живели у дворовима крај којих су се формирали градови. Дворови су грађени од камена. Били су опасани зидовима са кулама које су служиле за одбрану од непријатеља.

Владарима су у управљању државом помагали властелини, врста племића, повлашћених чланова друштва. Део властеле живео је на двору са владаром, а део у својим кућама које су грађене од камена, али су биле мање од владарских кућа. Такође су имали велике поседе земље. Осим што су помагали у управљању државом, они су сачињавали и војску. Владару су помагали и свештеници који су живели при манастирима и црквама. Црква је имала велика имања која су се називала метох. Манастири су били центри писмености и образовања, али и места где се народ лечио. Одлазак у цркву био је важан догађај за све становнике.

Дворови су били опремљени дрвеним намештајем. Исхрана на двору је била богата и укључивала је воће, поврће, месо, дивљач, рибу. Када владари и властела нису били у рату, на дворовима су приређиване забаве са ловом, такмичења у јахању и мачевању. Чланови владарске породице и властела носили су одећу која је била сашивена од скупих материјала и украшавана златним везом и драгим камењем. Владарска и властелинска деца су имала могућност да се школују. Дечаци су увежбавали ратничке вештине, обучавани су у мачевању и јахању.

За разлику од владара и властеле, остали део становништва живео је на селу у малим кућама направљеним од блата, сламе и дрвета. Ове куће су имале по једну просторију у којој се кувало, спавало, јело. Око огњишта се окупљала цела породица. Тада су се испредале приче, певало се и свирало. Становништво се бавило земљорадњом и сточарством. Хранили су се оним што су узгајали – поврћем, житарицама, воћем и млечним производима. Ловили су рибу. Месо су јели ретко, најчешће за празнике. Јели су из глиненог и дрвеног посуђа. Од вуне, лана и конопље су израђивали одећу, а од коже обућу. Жене су испредале вуну и ткале. Деца су помагала у обављању кућних послова и чувању стоке. Сељаци су радили на земљи коју су добијали од властеле или цркве и заузврат су давали део свог приноса.

У малобројним градовима живели су трговци, занатлије и рудари. Градови су се формирали крај владарских дворова, на важним путевима или у близини рудника. Како би били заштићени од пљачке, често су били опасани зидовима. Занатлије, најчешће ковачи, грнчари и кожари у приземљу су имали радионице, а простор за живот био је на спрату.

Занимљивост

У 13. веку српски краљ Урош I, син Стефана Првовенчаног, у Србију је довео Сасе, рударе из Немачке. Тада су отворени рудници из којих су ископавани сребро, злато, бакар, гвожђе и олово. У Србији је кован и новац, што је омогућило развој занатства и трговине.

Повезивање знања

Свети Сава је почетком 13. века основао Српску архиепископију. Када је Душан Силни пре крунисања за цара средином 14. века уздигао архиепископију на ниво патријаршије, град Пећ је постао седиште патријарха. Српска архиепископија, а потом и патријаршија имала је велике земљишне поседе, нарочито у областима Жиче и Пећи, где је и било седиште цркве. Како су се ти поседи звали метох, настао је назив за јужну српску покрајину – Косово и Метохија. Седиште Српске православне цркве и данас се налази на Косову и Метохији. То је Пећка патријаршија.

Спољашњост и унутрашњост Пећке патријаршије

Трагови времена

Србија у доба Немањића пружала је посебну заштиту трговцима из Дубровника. Они су по градовима и дуж важних путева имали центре у које су доносили робу из свих крајева света. Српски владари су им пружали заштиту од пљачкаша, а Дубровчани су им за то посебно плаћали. Истовремено, пажљиво су бележили све о својим пословима и чували су та документа. Зато су данас за историчаре од велике важности документа која се чувају у Државном архиву у Дубровнику. То су драгоцени писани историјски извори за проучавање историје Србије из доба Немањића.

Проверавамо научено