4.4. Типови насеља

Села су мања насеља у којима се становништво претежно бави пољопривредом. Другачије се називају и рурална насеља. По изгледу, распореду кућа и њиховом простирању, сеоска насеља се могу поделити на три типа. То су: разбијени, збијени и линијски тип.

Разбијени тип сеоских насеља карактеристичан је за планинске области. У овим насељима куће су подељене у скупине које се зову засеоци. Они су међусобно удаљени од неколико стотина метара до неколико километара. Обично су одвојени речним долинама, шумским или пољопривредним површинама. Ова села заузимају велику површину, али имају мали број становника. Становништво овог типа насеља се претежно бави сточарством.

Збијени тип сеоских насеља јавља се у низијским областима. Куће су „збијене“ јер се налазе једна поред друге, док су обрадиве површине и имања лоцирана иза кућа или око насеља. Овај тип насеља заузима малу површину, али у њему живи велики број становника. Становништво се претежно бави земљорадњом.

Линијски тип села формирао се дуж саобраћајница и речних токова. У оваквим селима обично постоји једна главна улица дуж које се налазе куће. Она се простире дуж читавог насеља. Становништво се претежно бави земљорадњом и трговином.

У селима живи мањи број становника и она имају малу густину насељености (најчешће 10–30 ст./km²). Често су села у брдско-планинским просторима и на просторима у неразвијеним деловима Србије и света слабо уређена и опремљена. Због тога младо и радно активно становништво све више мигрира у градове у потрази за послом, бољим условима живота или образовањем. У сеоским насељима остају старачка домаћинства и све мањи број људи се бави пољопривредом. Међутим, када се ради о сеоским насељима у плодним равницама или у близини великих градова, инфраструктура и услови становања нису увек неповољни. У развијеним деловима света, попут Западне и Северне Европе, САД-a и Канаде, села су уређенија.

Градови су већа, добро уређена насеља, са већим бројем становника и већом густином насељености. Називају се још и урбана насеља. У градовима се становништво претежно бави непољопривредним делатностима. Најчешће су полифункционални. Многи различити послови и потреба за бројном радном снагом утичу на то да се све више људи досељава у важне градске центре: привредне, образовне, културне, административне и друге. Иако су градови места научно технолошког развоја и иновација, они су и места претеране употребе природних ресурса. Ово доводи до загађења животне средине и климатских промена. Како би решили проблем загађености и климастких промена, људи стварају нови тип насеља, тзв. паметна насеља.

Паметна насеља примењују савремена технолошка решења како би смањила потрошњу енергије, повећала квалитет ваздуха и безбедност. Зелене површине у овим насељима заузимају велики простор. Користе се обновљиви извори енергије и саобраћајна средства која не загађују животну средину. Становници врше селекцију и рециклажу комуналног отпада, који се на овај начин претвара у нов производ или ресурс. Овим се смањују трошкови и штити се животна средина.

Постоје и мешовита насеља. То су прелазне форме насеља између градова и села. Најчешће настају када се сеоска насеља близу градова мењају под њиховим утицајем. Она попримају другачији изглед и величину и развијају нове функције. Нека села временом постају део града, попут Младеновца, који данас припада граду Београду. Друга села развијају нову доминантну функцију, углавном туристичку. Тада више људи долази у село, граде се смештајни објекти, развија се саобраћајна мрежа и насеље се повећава.