5.7. Концепт одрживог развоја

Од почетка развоја првих цивилизација до данас, људи су имали велике користи од привредног развоја, нових производа и научно-технолошких достигнућа. Међутим, развој бројних привредних делатности, пре свега индустрије, рударства, енергетике и саобраћаја, доноси бројне негативне последице. Загађење животне средине, а пре свега ваздуха, последица је и прекомерног коришћења необновљивих извора енергије, попут угља, нафте или гаса. Повећање и гомилање штетних гасова у атмосферу, доводи до ефекта стаклене баште и климатских промена. Ово утиче на повећање глобалне температуре, појаве честих суша у појединим деловима света и отапања ледника на планинама и у поларним областима. То даље доводи до подизања нивоа Светског мора и потапања приобалних подручја. Многе биљне и животињске врсте и квалитет и здравље живота људи, угрожени су загађењем. Болести изазване загађеном водом, ваздухом или земљиштем узрок су смрти око 40% од укупног броја умрлих у свету. Негативне последице привредног и научно технолошког развоја довеле су до стварања идеје одрживог развоја и мера заштите животне средине.

Одрживи развој подразумева развој привреде и друштва који задовољава потребе становништва данас, без угрожавања животне средине и потреба становништва у будућности. У најширем смислу, под одрживим развојем подразумева се међузависност три основна елемента: животне средине, друштва и привреде. Међузависност ових елемената се зове троугао одрживости.

Идеја одрживог развоја заснована је на три основна принципа: принцип еколошке одрживости, принцип друштвене одрживости и принцип привредне (економске) одрживости. Принцип еколошке одрживости подразумева очување и одрживост кључних еколошких процеса, биолошке разноврсности и биолошких ресурса. Принцип друштвене одрживости подразумева друштвену одговорност, очување животне средине, културе и традиционалних вредности људских заједница. Принцип привредне (економске) одрживости треба да обезбеди економски ефикасан развој и рационално коришћење природних ресурса. Потребно је да се ресурси користе на начин који не угрожава животну средину и тако да остану доступни и будућим генерацијама. Развој и међузависност ова три основна принципа одрживог развоја могу се остварити путем бројних мера за заштиту животне средине.

Мере заштите животне средине представљају скуп различитих поступака који спречавају угрожавање животне средине с циљем очувања природе и природних реурса. Неке од мера подразумевају употребу обновљивих извора енергије, увођење еколошких и технолошких иновација, рециклажу отпада, заштиту природних подручја, развијање еколошке свести и пошумљавање. Обновљиви извори енергије су они извори који се стално обнављају. То су: Сунчева светлост, енергија ветра, вода, биомаса и геотермална енергија. Њиховом употребом се штеде необновљиви извори енергије и не загађује се животна средина. Модерни уређаји и системи, као што су: соларне електране, ветрогенератори, компостери и геотермалне електране, омогућавају употребу ових извора. Значајне су и технолошке иновације попут постројења за пречишћавање отпадних вода, филтерa за пречишћавање гасова из фабричких димњака и рециклижних центaрa. Њима се смањује ниво загађења животне средине. Једна од најзначајнијих мера за заштиту природе је рециклажа. Рециклажа подразумева издвајање материјала из отпада и њихово поновно коришћење. Укључује сакупљање, издвајање и прераду отпада. Отпад може бити од пластике, стакла, метала, папира или гуме. Рециклажом настаје рециклирани материјал од којег се израђују нови производи. Мере за заштиту природе су: проглашење појединих природних подручја или области за националне паркове, заштићена природна подручја или паркове природе. Многи еколози тврде да је најзначајнија мера за заштиту природе и ублажавање климатских промена пошумљавање. Пошумљавање је вештачко подизање шума садњом садница дрвећа или сетвом семена. Дрвеће и шуме пречишћавају ваздух, редукују емисију штетних гасова, обогаћују ваздух кисеоником, спречавају ерозију земљишта, ублажавају температурне разлике и обезбеђују станиште за биљне и животињске врсте.

Заштити окружења и квалитетнијем животу доприносе образовање на пољу екологије и заштите животне средине, и развијање еколошке свести. Едукација младих се у школи врши путем предмета као што су природа и друштво, биологија и географија, али и на едукативним еколошким камповима. Развој друштва према моделу одрживог развоја захтева промене у готово свакој области друштвеног живота. Државе које могу да изврше ове промене су развијене државе света, попут Шведске, Данске, Немачке, САД-а, Јапана и Јужне Кореје. Оне користе савремене научно-технолошке иновације, обновљиве изворе енергије, рециклирају велики део произведеног отпада и користе мање електричне енергије током различитих производних процеса.

С друге стране у неразвијеним државама, теже је користити савремене технологије за заштиту животне средине, услед привредне и економске заосталости и сиромаштва. У њима могу да се користе мере попут пошумљавања или примарне селекције отпада.