6.9. Интеграциони процеси

Процеси уједињавања и сарадње међу државама називају се интеграциони процеси. Сама реч интеграција значи спајање, уједињавање или повезивање. Процеси интеграције у савременом свету обухватају различите видове сарадње међу државама. Они се испољавају кроз процесе оснивања различитих међународних организација. Основни циљеви тих организација су обављање бројних активности зарад међународног развоја и сарадње у областима економије, привреде, безбедности, културе, образовања, науке, здравства и спорта.

Уједињене нације (УН) су најзначајнија и највећа међународна организација. Основана је након Другог светског рата, 1945. године, са намером очувања мира у свету. Њено седиште је у Њујорку. Организација се бави очувањем мира, безбедности и сарадње међу државама. УН је организација која се декларише као „глобално удружење влада које сарађују на пољу међународног права, глобалне безбедности, економског и друштвеног развоја“. Броји 193 државе чланице које су независне и међународно признате. Главни органи (институције) УН представљају Генерална скупштина и Савет безбедности. Генералну скупштину чини по један представник сваке државе чланице. Србија је једна од чланица УН. Савет безбедности има 15 чланова, од тога пет сталних: САД, Руска Федерација, Француска, Велика Британија и Кина. Осталих десет се бира на две године. У оквиру УН-а делује више специјализованих агенција као што су: УНЕСКО (организација за образовање, науку и културу), УНИЦЕФ (међународни фонд за децу и омладину), УНЕП (организација за заштиту животне средине) СЗО (Светска здравствена организација која се брине о здрављу становништва у свету) и ФАО (Светски програм за исхрану и пољопривреду).

Интеграција држава Европске уније се често наводи као најбољи пример интеграционих процеса у свету. Европска унија (ЕУ) је најзначајнија политичко-економска организација на територији Европе. Под тим именом је формирана 1993. године када је потписан уговор о ЕУ у Мастрихту у Холандији. Тада је имала 12 чланица. Данас је то заједница 27 европских држава.

Седиште ЕУ је у Бриселу. Ова организација је настала са циљем очувања мира, повезивања европских држава и њихове сарадње у развоју економије, привреде, културе и науке. Главни циљеви ЕУ су: стварање јединственог тржишта, слобода кретања, употреба јединствене валуте (евро) и поштовање људских права. Слобода кретања подразумева слободно кретање људи, роба, услуга и капитала на територији држава чланица. Све врсте граничне контроле су укинуте међу државама ЕУ које се налазе унутар Шенгенске зоне. Шенгенска зона је „подручје без граница“, које укључује 27 држава чланица ЕУ и неке државе које нису чланице ЕУ (Норвешка, Исланд и Швајцарска). Привредно најмоћније државе ЕУ су Немачка, Француска, Италија, Холандија, Данска и Шведска. Од 2002. године усвојена је заједничка валута евро, како би се олакшала трговинска и економска размена добара и услуга. Пре приступања Европској унији сваки кандидат за чланство мора да испуни одређене услове и да усклади своје законе са законима ЕУ. Државе кандидати за чланство у ЕУ су: Србија, Црна Гора, Северна Македонија, Албанија и Турска.

Међународни монетарни фонд (ММФ) и Светска банка су најзначајније финансијске организације која се баве пружањем економске помоћи неразвијеним државама и државама у развоју. Ове организације пружају финансијску, техничку и саветодавну помоћ овим државама у циљу повећања њиховог економског развоја.

НАТО или Северноатлантски пакт је највећи војни савез на свету. Заснован је на Северноатлантском споразуму и oснован 1949. године. Седиште НАТО-а је у Бриселу. Организација представља систем заједничке одбране држава чланица. Све чланице организације пристају на међусобну одбрану од евентуалних спољних напада. У саставу НАТО-а су 28 европских држава, Сједињене Америчке Државе, Канада и Турска.

Иако се НАТО декларише као одбрамбени савез, та организација је у прошлости неретко војно нападала суверене државе које јој нису представљале никакву претњу. Године 1999. овај најмоћнији војни савез на свету извршио је агресију над Савезном Републиком Југославијом свакодневно је бомбардујући током седамдесет осам дана.